Usputne čarolije

i priče za nemirnu noć


02.12.2007.

Nož u zidu


Kakve li su tvoje misli
dok ja smišljam
kako da te pitam za njih

Za te misli
sakrivene
iza tvoga mirisnog lica
na koje se privikavam

Eto ležiš
Evo ležim


Oko nas je besposlena romantika
nož u zidu
i haljina tvoja njime
samo meni na videlu
prikovana

Ja slušam tvoje srce
Ono mojoj ljubomori malo kaže
Ja hoću tvoje misli
Ja hoću da uništim zadnju kap
u tvom tajnom kapilaru
gde se krije
povremeni san o njemu
o detinjstvu
o slobodi

Ja hoću tvoje misli
sakrivene
iza tvoga opasno lepog lica
na koje se ubistveno privikavam

A ti ćutiš
Nema leka

(Teška bolest, Duško Trifunović)

30.11.2007.

Oljuštene breskve


"Tvoje usne su kao oljuštene breskve,
a tim brkovima si zaista osvježio lice."
Niko mi to više ne govori,
otkad si otišla.

Kažu da duše onih koje smo voljeli lete
nebom kao guske. Ti si za svoja osjećanja
uvijek pronalazila riječi, a ja tek
otkad si otišla.

Sve česće se usuđuju da mi ne toče piće,
a neki nečasni mladi ljudi olako
dižu ruku na budućeg starca,
otkad si otišla.

Ako se desi da umrem treba samo ugasiti
svjetlo i zatvoriti vrata. To je sve što
želim. To sam ustvari i želio sve ovo vrijeme,
otkad si otišla.


(Otkad si otišla, Miodrag Raičević)

27.11.2007.

Odgovor


Ovo je meni prišapnuo persijski pesnik Saadi:
„Bio sam jednom nesrećan što nemam
cipela. Onda, prolazeći pored vrata džamije
u Damasku, videh čoveka koji nema
noge.“
Raduj se što si živ, sine moj. Mnogi uopšte
nikad nisu ni rođeni.

Svako na svetu ima po jednu dužnost koju
nikada nije imao niko drugi. Odgonetaj
je odmah. Nemoj da dočekaš godine,
da
staneš nasred sveta i pitaš: šta ću biti?
Najteža zagonetka je detinjstvo, ali ono
jedino ima odgovor.

Raduj se što si dete. To je velika stvar.
I
ponavljaj u sebi, ponavljaj jednu jedinu
ozbiljnu opomenu među svim igrama:
„Stići će samo onaj koji ide.“

(Raduj se, Miroslav Antić)

19.10.2007.

Za sve koji zure u nebo

"Ne smijete poklanjati srce divljim stvorovima. Što im ga više poklanjate - to oni više jačaju. I tako sve dok ne ojačaju toliko da pobjegnu u šumu. Ili odlete na drvo. Pa onda na drugo, još više.
Pa onda nebu pod oblake. Tako će to uvijek na kraju ispasti...
Ako dopustite sebi da zavolite nešto divlje na kraju ćete samo još zuriti u nebo."

(iz Doručka kod Tiffanyja, Truman Capote)

16.10.2007.

Grad koji pruža ruke

Vidiš, Sarajevo je srednjeg roda... Kao dete... Zaigrano... Prostodušno... Naivno...

Beograd je, recimo, Taj Beograd... Muškarčina... Švaca i galamdžija u raspasanoj beloj košulji, na hoklici pred prepadnutim svircima...

I Zagreb je Gospon Zagreb... Koketni geblovski brčići, prefrigani šmek preko jutarnje štampe... Najveću larmu podigne kad zvecne kašičicom o rub porcelanske šoljice...

Pa Gospođa Ljubljana... Snežna Kraljica... Uobražena, elegantna, racionalna... Koja je tako hladno napustila taj brak iz računa, čim je shvatila da računa više nema...

A Sarajevo...
Lakoverno, detinjasto...
Zato ono prvo i pruža ruke...

(Iz Dodira svile,
Đorđe Balašević)

14.10.2007.

Kako ostati bez glave

Zagledao se u lepu
u oblu plavooku
U lakomislenu beskrajnost

U beonjaču se njenu
sav premetnuo

Jedino ga ona razume
Zagrljaj njen jedini ima
oblik njegove želje
Mutave i bezdane

Senke je njene sve
u sebi zarobio



Slepo je zaljubljen
i nikakve druge lepote
osim one koju voli
i koja će mu doći glave
ne vidi.

(Ljubav belutka, Vasko Popa)


Stariji postovi